365 koraka do hotela Srbija

2a

Jakna mi je raskopčana. Duvao je vetar. Nije baš logično, ali je tako. Naočare su mi zamaglile i tek ništa nisam video. Ako malo jače dune, kosa mi odleti u suprotnu stranu. Znači u levo.

Krenuo sam kod drugarice i čekao sam 46icu. 21h je. Lepi, mladi ljudi idu u grad. Ušao sam u bus i seo na jedno prazno mesto. Ovaj put nisam bio do prozora.

Cipele, nalik čizmama su joj malo iznad čukljeva. Na njima je lanac boje zlata. Čarape do, malo ispod kolena. Primećivao sam iste na mnogim devojkama. Sviđa mi se.
Crna suknja, opuštena, ne previše uska, ali ne previše ni široka. I crna kožna jakna koja je naborana na ramenima.
Stoji i drži se za šipku. Nije mi blizu da bih ustao i ustupio joj svoje mesto. Bilo bi totalno glupo kada bi ustao i rekao joj – hej, evo izvoli ovde, ne moraš da stojiš.
Sigurno bih bio sumnjičav, do mene joj treba 6, 7 koraka. Imam čiste namere. Žensko si i ne treba da stojiš. Logično. Znači, muškarac ustane da bi ti sela.

Prolazimo kafanu „Tabor“, ispred nje gomila mladih ljudi, većina su devojke. Same, grupice od 3, 4, ili 5 bića sa dugom kosom, lepo obučene. Skladno i ne preterano napadno. Baš kao i junakinja moje priče.
Ne deluje previše ushićeno. Možda ide u neki klub, ili kafanu. Možda kod dečka, drugarice. A, možda se samo vraća kući. Već je bila negde i nije baš zadovoljna.
Ali, subota je, uveče. Ona ide nekud.
Pao je mrak. Ima malo godina i puno razloga da bude bezbrižna. Bar po onome što ja vidim. Možda i preterujem. Nije baš sve onako kako izgleda i onako kako neko drugi vidi. A ovo što ja vidim, je…

Izašli smo na istoj stanici. Ne znam tačno naziv ulice, ali kretali smo se ka hotelu „Srbija“. Hodala je ispred mene, horizontalno i desno. Vidim joj samo obraz i blago povijenu glavu. Ne mogu da nagađam šta joj je. Možda joj nije ništa. Mirna je i tiha i takav joj se stav, karakter. Nikada drugačije devojke nisam ni primećivao. A, ako joj je nešto, želim joj da je što pre prođe.
tumblr_mbtbgrXhWq1rusm5so1_500
Poprilično osvetljena ulica. Hoda kao po suncu. Ali, opet, noć je.

Noć je večeras pala samo zbog nje. Da obriše sve loše iz tog dana. Da prekrije sve korake kuda nije htela, ili trebala da ide. Sve loše misli i loše snove od prethodne noći. Lezi u krevet i pusti da te noć proguta. Ne treba ti dnevna svetlost. Ona te proždire. Noć je kraća i mirnija. Ne ulazi u pore. Ulazi u misli. Prilika da se obračunaš sama sa sobom.

tumblr_ms94myfWqR1r712ajo1_500

Ne liči da je poput hiljade drugih koje sam sretao u ovom gradu. Na licu joj piše da nije duhovno sterilna i emotivno hendikepirana.
Ako sam u pravu, neka ostane tako.
Vidimo se u nekoj drugoj 46ici, u istoj ulici koja vodi ka hotelu Srbija.
Gde ćeš, ti, skrenuti desno, a ja, ja ću nastaviti pravo.

IMG_1201

Tu sam, uvek

tumblr_lhx8hosiba1qhh7wqo1_500

Sediš naslonjena na šank. Jedan lakat je na drvetu, drugom si oslonjena na podlaktici. Prsti su na telefonu. Nešto radiš. Uzimaš gutljaj martinija, uvlačiš dim. Ne pomeraš telo, ali blago iskrećeš vrat, ipak te zanima ko je oko tebe. Tu je samo dim. Nečeg’ se bojiš? Ako krene po zlu, ne brini. U blizini sam, ja sam tu.

Prelaziš ulicu, previse ljudi i pogleda, na pešačkom, dok idete jedni ka drugima. Desno je crveno, napred je zeleno. Gledaju te iz oba pravca. Deluješ uplašeno i jedva čekaš da špic prođe. Gledala si dokumentarac o nekim teroristima kasno u noć. Misliš da bi bila nemoćna. Trgni se. Trgni sve ženske osobe oko sebe. Nežnije ste, ali ne i slabije. Ako ne možeš sama, ne brini. U blizini sam, ja sam tu.

bag-black-and-white-fashion-girl-street-Favim.com-208103

Čekaš svoj prevoz. Na stajalištu si. Kriješ pogled i praviš se da nešto radiš na telefonu. Tramvaj nailazi. Pojačavaš omiljenu pesmu do kraja, spremna za škripanje prilikom kočenja.
Prošao je i sada si negde na sredini. Ogledaš se u staklu. Dišeš duboko i ulaziš. Ne voliš gužvu i nepristojne ljude u njemu. Prebacio sam ti pesmu uz koju radim, smiruje. Ne smanjuješ je.
Fokusiraj se na ono što već znaš. U blizini sam, ja sam tu.

voznja-city-660x440

Vraćaš se iz grada. Ne voliš pijane klince, opet ne voliš nekulturne ljude, dobacivanja. Ali voliš svoju putanju do stana. Voliš osvetljene ulice. Miris grada. Ali, ne voliš šuštanje. Nikakav šum.
Šeta ti se. Ubrzano dišeš, razmišljaš o cigareti. Ne gubi ti se vreme koje ćeš potrošiti dok nađeš upaljač u torbi. Opet bi moglo da zašušti nešto. Pričao sam ti, da, i dok listaš stranice knjige, čuje se šuštanje. Nije to ništa. Pare se mačke, nekom psu je zima i prosto se ušušklo i napravilo šum.

Uželela si se mekih dlanova na ramenima. Nedostaje ti dah na vratnim žilama. Dobri poljupci, jake ruke i kupka u dvoje. Prisustvo tela,  odsustvo misli.

Uzimaš telefon.
– Halo.
“Jesi li tu”?
Uvek.

neca

Kako sam postao jak

1011060_639533776099779_1986815446_n

Novembar je. Samim tim, hladno je. Ne prežem.
Ustao sam oko 7 ujutru, zatim otišao na trčanje. Istegao se. Okupao se, obrijao,  skuvao dve kafe, isekao voće i smutio dva šejka. Onda sam je probudio. Uvukao sam se pod ćebe, od njenih nogu pa gore. Osetila je i počela sa kikotanjem. Zagrlila me jako i pitala kako me ne mrzi da svako jutro trčim, šta ako nju neko ukrade i šta ako bude zemljotres.

Rekao sam joj da se ne brine. Niko osim mene neće pogoditi kakvu kafu i šejk voli i da će je posle histerije nakon prvog gutljaja i pogrešnih cigareta sa trafike, odmah vratiti nazad. A ako bude zemljotres, trajaće svega nekoliko sekundi. Imali smo burnu noć, trajala je dosta duže i živi smo. Zidovi su tu. Prazna flaša dobrog crnog vina koje je pila je na parketu, nedaleko od nje je i prazna, mokra pakla cigareta koje puši.
Uleteli smo pod tuš, obučeni i nije nas bilo briga za odeću. Iako smo se dogovorili da to veče budemo obučeni kao da idemo na neki događaj. Samo što smo ovaj put, samo nas dvoje tu.
Bio sam u beloj košulji sa svetlo braon dugmićima, ona je nosila crnu haljinu, dužine – dodirni mi  kolena.

1017342_609971029056054_1750181026_n

Naslonjen na štok vrata gledao sam je kako se umiva, stavlja kremu na lice. Nešto mi je govorila dok je prala zube. Uzvraćao sam sa – da, da, i ja tebe. Rekla je da sam kreten  nasmejala se, pa je potom rekla da me stvarno to, isto što i ja nju.

Skočila je na moja leđa. Obuhvatio sam je rukama koliko sam mogao da ih zabacim nazad i onda sam trčao do dnevne sobe. Ispružio sam ruke i krenuo da se savijam napred. Vikala je naglas moje ime, stegla me nogama oko struka. Odneo sam je do troseda gde nas je čekala kafa i dva šejka.
Ona u stvari ne pije te voćne healthy šejkove. Otpila je gutljaj.
Zatim je uzela kancerogeni, tanki, beli štapić. Upalila ga i uvukla prvi dim baš duboko.
Dunula u kafu u nadi da će posle toga biti manje vrela, uzela gutljaj, pa opet dim. Rekla je da ume od dima da napravi srce. Polako ga je ispuštala iz usta, a šakama koje je savila u obliku srca, je prošla kroz oblak dima. Nije uspela. Ali, ja sam video srce. Meni je bilo dovoljno.

Subota je. Subotom je suština. Uigrani smo i stvari radimo rutinski. Po osećaju. Možemo čak i žmureći. Poljubimo se žmureći i uverimo se da nismo zaboravili.
Ćutimo, pijemo kafu, ona me pita – “što me tako gledaš” i u svoj toj tišini čuje se da smo srećni.
Dogovaramo se ko je za koji ukus.
Pitam je šta da obučem, pita me u koju boju da ofarba nokte.
Tražimo kupku za kupanje. Kaže mi da bi sa mnom i pod hladnu vodu.
Kaže mi, da, je sigurna, da bih i tad, našao način da joj bude toplo.
10298885_657290867657403_444497391975151509_n

Premijera

tumblr_m7kxvsFdDc1qcruzno1_500

Kiselo i slatko u isto vreme, nekad i ljutina. Mešavina svega što je bilo do sad. Svega što dolazi. Dobar sam sa svim čulima.
Sedi na svojim stopalima. Naslonjena je na moje grudi i nije mi jasno kako joj ne utrnu noge. Kao gimnastičarka nakon treninga. Isteže se. Tu, na mojim grudima.
Zabacila je glavu nazad i s vremena na vreme uvija vrat kao da me masira svojim temenom.
Ne osećam da mi prija, ali, ako ona uživa u tome, ne želim da se pomeram. Možda je za nju to neki bitan pozorišni komad. Premijera.
Blago se izvija u kukovima, podiže trup, oslonjena je stopalima na ugaonu garnituru na kojoj smo.
Na sebi ima veš i preko toga neki rupičasti dzemper koji joj dođe do butina.
Butine su otkrivene. Ispravila je noge. Ona ne trenira, retko. I ne isteže se, osim ujutru kad se probudi. Ali, ima lepe noge i butine.

Ovaj put se izvila malo više, na kvarno me poljubila, onako naglas. U tom pokušaju hitrog pokreta mi se učinilo da mi je nos slomljen. Oprostio sam joj. Puklo je kao što se čuje kad pukne nakon poljupca. Sami smo. Uzvratio sam joj. Prvo sam je blago ujeo, a onda to pretočio u, ne toliko glasan poljubac kao što je to bio njen. Igrao sam na nežnost. Trajalo je nekoliko sekundi. Ispravila je ris i zgrčila prste na nogama. Naježila se. Kao kad se ježiš prvi put. Brzinom svetlosti ti protutnji taj osećaj, od vratnih žila preko stomaka.
tumblr_n1g4qialCi1t12ejqo1_400
Sa zadnje strane mog vrata bile su njene ruke, ukrućene. Spojila je prste jedne između drugih, kao kandze. Nisu mi davale da se pomerim. Želi još.
Ljubim je iza uveta i brzo nakon toga ispod ključne kosti. Još više se ježila i grčila. Vrti se i dzemper joj se zavrće..  Blage rupice iznad donjeg dela leđa mi se osmehuju. Dve linije koje se nastavljaju odmah iznad njih su negde do pola vidljive. Prekrila ih je tamija kosa. Tamnija kosa i ne toliko taman ten. Svetle oči i lepe, pune usne. Podjednako lepe i pune, donja i gornja. Ruska lepota. Mogla bi da se zove Nataša, Lena, ili, Tamara. Baš kao ona Bajagina. Kladim se da bi bila lepša od svih njih. Mogu da zamislim kako se šeta Crvenim trgom, sa šubarom ispod koje izvire kosa. Svojim dugim trepavicama kad god trepne, seče već hladan ruski vazduh.

article-2285781-18578E94000005DC-293_634x632

Prelazio sam joj prstima preko leđa. Onda je svoju podlakticu pružila preko mojih grudi. Češkao sam je sa unutrašnje strane desne ruke. Od mesta gde su nam zamršene vene, iznad dlana, do prevoja kod lakta. Još jednom, ili dva put’ je refleksno pomerila palac. Znak da joj prija.

Zaspala je. U pozadini je išla Melody Gardot – Love me like a river does.
A ja… I dalje sam bio tu. Tražio sam reči. Pokušavao sam da sklopim priču, fokusiran.
Imao sam premijeru. Tihu, mirnu i bez aplauza. Svoju premijeru.

4

Čokolada, sličuge, pesak & so

8908e6331ae766e37515d633a505391f

Nisam je do sada video. Ali volim njene pokrete, dijagonalne poglede ispod oka, kako prolazi prstima kroz kosu. To što vodi računa o ponašanju. A, dodirnula bi me rukom po ramenu na sred ulice i počela da trči što brže može, samo da bih je ja stigao i vratio joj.

Volim način na koji sedi. Ispravi kičmu, izbaci grudi. Podlaktice su naslonjne na stolu, laktovi su u vazduhu, dok sa obe šake pridržava šolju. Blago napući usta i uzme mali gutljaj vrelog čaja. Podigne te krupne oči ka meni, uredno počupane obrve se izviju i blago se osmehne.

zsz52zz1odfc4a2cetp

Volim kada pričamo o ozbiljnim stvarima. Zašto pojedine čokolade pune čokoladom.
Logično je da budu punjene jagodom, ili keksom. Ili nekim drugim ukusom.
Zašto se za nekog ko je debeo kaže – krupan. Ona ima krupne oči, a nisu debele.
U stanju smo satima da raspravljamo da njoj nije potreban oštar nos. Na njene oči ide blago zaobljeni i okrugli obrazi.

Volim kad dođe zima i jezero zaledi. Satima se klizamo i padamo. Onda legnemo jedno na drugo, pa se okrenemo na leđa i gledamo u nebo, dok nam, sneg pada na oči i trepavice i tera na žmirkanje. Ustali bismo i opet padali pri pokušaju izvođenja nekog baleta, nama nepoznatog. Namerno.

e07_20303785

Leti bi obavezno na svakih nekoliko minuta ulazila u slanu vodu, onda prilazila meni i ne bi odvajala njene usne sa mojih. Držala bi otvorene oči i gledala kako pravim grimase, jer, odlično zna da ne volim so. Slučajno bi posolila paradajz, kafu, dinju. Obožavala bi da svoja stopala masira u pesku. Onda dođe na peškir i na leđima mi nacrta osmeh, dok sam ja zaspao, ili se udubio u neku knjigu.

sandy

Potrošila bi svu vodu, naslonila glavu na vrata i slušala kako mi, pokretom donje i gornje vilice  zubi udaraju jedni u druge, stotinu puta u minutu.
Onda bi me pitala da li mi je zima, a zatim prišla, ogrnuta ćebetom, da se stopi uz mene.

Volim sve ono što nismo radili. Sve ono što nećemo, a možemo. I, ne smeta mi ništa, što mi obično smeta.

Na ivici pobede

ovcarsko-kablarska-klisura-980x360

5:30. Čujem alarm, ali ne vidim telefon. Nije ispod jastuka, znači da je na podu. Bio sam budan do kasno.
– Laku noć, lepo sanjaj.
“Laku noć, takođe”.
Onda sam zaspao, Poprilično mirno, nisam se vrteo, otkrivao, uzimao telefon u pola noći, a ni ustajao po vodu.
Već spremne stvari od prethodne večeri me čekaju. Tu je kapa, sportske helanke za trčanje uz rolku i šuškavac, malo duže čarape, duboke patike i pulsmetar. Testiraću za koliko ću se ovaj put popeti na Kablar. Testiraću svoj puls. Na umu i srcu mi je gomila stvari. Ako bude veliki, izvući ću se na to.
Obukao sam se, moja velika keramička šolja za poneti, koja mi takođe služi i kao termos za ovakve ekspedicije, je u rancu. Puna je čaja. Trebaće nam na toj visini od skoro hiljadu metara. Vazduh je ređi nego dole, a i sigurno ću razmišljati o koječemu.

ovcar-kablar
Čujem sirenu. Stefan je stigao. Stavljam ranac na leđa i izlazim. Iz usta i nosa izvire para. 10-ti novembar je, 6h ujutru. Naočare su mi u trenutku zamaglile. Ulazim u auto, uz par reči i pozdrav. Nismo mnogo pričali.

“Jesi spreman da se dokažeš životu”?
– Jesam. Ovaj put, ja njega izazivam!

Zavaljeni svako u svoje sedište, kao da nas očekuje dug put. Za 20 minuta smo ispred jezera. Kroz glavu mi prolazi to, da, nisam namazao kolena crvenom konjskom mašću.
Poprilično je hladno, a od trčanja me kolena zabole brže nego obično.
Obavljam i to, zagrevam se par minuta. Sve je u redu.

“Jesi spreman mali”?
– Uvek matori.
“Treba mi ovo”.
– Hm, meni pričaš…

Krećemo. Penejm se prvi. Imam taj ludački korak, ne zaustavljam se. Znam da, i ako ne bude mogao, neće mi to priznati, juriće za mnom.
Jednom sam mu govorio o tome kako ja na maraton i planinarenje gledam kao na život. Ni jedno, ni drugo nije lako. Ako se boriš, ako, i kad pomisliš da odustaneš to ne učiniš, e baš tako moraš i u životu. Znači, balansiraš rukama, dok nogama čvrsto stojiš na zemlji. Složio se sa mnom i od tada to stalno pominje. A kad mu se penje, pita – “Hoćemo li u borbu za život”.

Patike su mi i te kako prljave. Tri bele linije na njima se više ne primećuju. Prekrivene su blatom.
Oko nas su stene. Znak da smo tu, na vrhu, na cilju!
Osećam komešanje u stomaku. Uvek isti osećaj. 74 minuta, puls 160.
Kao što sam već rekao, izvući ću se na stvari o kojima razmišljam.
Udišem na nos, što dublje mogu. Zatvaram  oči. Dišem. Živ sam. Osećam.
kablar-noć

Volim kada ovde duva vetar, ovako jako, kada nosi. Baš kao što duva ovaj na vrhu.
Zamišljam kako bi nosio njenu kosu. Haotično bacao pramenove na sve strane.
Stao bih iza nje i zatvorenih očiju se kupao u njenom mirisu nošenim vetrom.
Često bi dolazili ovde, van svih događaja, ljudi. Sami. Na vrhu nema nikog i niko se ne usuđuje da mu se suprotstavi.
Mi puštamo da sve što je loše oduva sa nas.
Ovaj vrh bi bo naš prozor na kom bi pili kafu, ili čaj i gledali kroz njega.
Gledali bismo se i topili pogledima, na jedan stepen oko nule, gore – dole.

“Uspeli smo.“
– Aham.
“Zašto imaš taj osmeh i pomeri se od ivice.”
– Ovako sam joj bliže. Pobedili smo i ovaj put.

2672dc16c89ef8c14653e4c8cd36a258

To je to

87202-Be-Happy-Its-Sunday

Nedelja je dan kad ustaješ rano i imaš svoju unutrašnju kontemplaciju, a možeš i naglas.

Probudio sam se u 7:30. Na mobilnom 3% baterije i propušten poziv. Glupi, pametni telefon.
Setim se da sam obećao Ivanu da ću biti u ulozi manekena za njegove majice koje je kreirao. Ja maneken, sa sve svojom, pa skoro metar osamdeset visinom. Još sam i smeđ, onako plavkast i imam zelene oči koje su nekad plave, zavisi šta obučem od odeće. A devojke vole visoke i crne momke. Obavezno.

Odlazim do kuhinje i prvo što radim je ispijanje dve čaše vode. Pročitao sam negde da to ubrzava metabolizam i od tada je jutarnji ritual. Znači, dve čaše vode, zatim med za koji mi nikada nije bilo žao da puknem više para nego što mu je cena. Ovo je poseban med i u sebi sadrži cimet, semenke lana, bundeve i još gomilu semenki za koje nemam predstavu gde rastu. Zeleni čaj, uz Tonus integralno pecivo, reanimirano u mikrotalasnoj.

tumblr_mi5k25LjSe1r4p7vto1_500_large

U jednom trenutku na tv-u ide Bajaga. Pomišljam da je skrivena kamera, jer, kad god pomislim na nekog ko mi je drag, obavezno krene neka njegova pesma, koja me, još više gura na razmišljanje. Tu je i “Najnormalniji čovek na svetu”, koji, sigurno nisam ja. Samo knjiga koju sam prethodni dan kupio i time ostvario još 10% popusta u Laguni.

nncs

Dobro, možda ja baš i nisam najnormalniji čovek na svetu, ali, ona je sigurno svakim danom sve divnija i divnija. I sve više sam siguran da je satkana od nekog posebnog materijala. Ne verujem ja ni da je ona najnormalnija žena na svetu. Sigurno voli da se kikoće naglas, da probudi dečka golicanjem, da on nju probudi golicanjem, možda da umoči prst u krem i sebi nacrta brkove, ili produži osmeh sa obe strane usta. Ja na primer volim da trčim, sigurno bismo se trkali jednim od lepo osvetljenih Bulevara. U slučaju da je napolju sneg, valjali bi se i pravili anđelčiće u njemu. Onda bi negde na toplu čokoladu, nastavili bismo sa smehom. Otpratio bih je do njenog ulaza, očima  kupio svaki detalja sa njenog lica. Vratio bih se u stan, napisao sve što sam video i osetio. Pročitao, jednom, onda još jednom. Legao u krevet, pa potom naslikao, u svojoj glavi.

1377021_Bulevar_kralja_Aleksandra

Siguran sam da ću je uskoro sresti, negde, tačno u gradu sa dve reke.
Pokušaću da osetim pod rukom od kog je materijala satkana.
Rukovanjem osetiš mnogo toga. Nežnost i spremnost. Koliko je neko dovoljno spreman da te stegne jako, podigne u visinu za sobom držeći te za ruku, a onda, nakon toga, spusti na zemlju, sa sve rukom u ruci, gde pritom, nije važno kakva je podloga i da li ima trnja.

Još uvek ne znam od kog je materijala, ali, sigurno znam da je treba čuvati na suvom i toplom mestu, što dalje od svega onog što je neće činiti srećnom i nasmejanom, od pogleda na tebe. Videćeš sam da je, to – to.

43505-A-Smile-Can-Hide-Anything